VREME KAO DA JE STALO

Nisam pesnik od imena.
Neizbrojanim stihovima
bez fine rime,
opisujem vidljive tragove jesenjeg jutra
što svežinom ljubavi mirišu.
Jutra neka zvone Tvojim imenom
i danom šire
nadu koju čuvam.

Jutrom
očima prebiram svetlost jesenjeg lišća
upijam miris tišine,
koju prekida tihi zvuk tramvaja,
što po šinama nežnosti razvlači dušu.
Iščekujem glas Istine,
u prostoru ostvarenih snova.


Ljubav živi,
bajkovito,
čežnjivo,
nežni cvet
Suncu ukazuje zahvalnost.
Osećaji u stvarnosti bujaju,
dodiri odlučnosti,
žeđ večnih nemira.
Možda se čini na tren
vreme kao da je stalo,
dok peva jesenje jutro
duginim bojama buđenja.


Osunčan prozor, vera u budućnost,
zvezda Meseca neproživljenih čežnji.
Na pragu zrelosti:
MI...snaga početka,
ponos Neba i Onog od koga je sve započelo.
U zagrljaju slušam tihi zvuk jutra
dok sunce se ogleda u Tvojim očima,
u grudima otpočinje najlepša pesma
ikad napisana.

Dodirom saznanja
sazrelo zrno svetlosti,
snaga pogleda stvara želju
izvorom čežnje.
Bljesak misli...
Zakletva večne iskrenosti,
ispisana melodijom duša
u svitku krvotoka Istine
čeka da razum zanemi,
progovore srca,
tišina ovlada
prostorom snova.

Otkucaji damara,
okreću zvezdani Svemir
zaiskrenih želja
a vreme kao da je stalo...

ZAVET NEBU

Nećeš biti zatvorenik noći sa jutrom,

sići ćeš u naš svet da sakupiš svetlosne snopove
i osvetliš sutra.
Iz njega ponećeš svu nadu za sreću,
zavet Neba Jednoga Boga.

Istinom otvori ću tvoja vrata
da izadje hladna tišina.
Zamoliću Sunce da pravilan vidiš let
i celim bićem osetiš Glas Hora,
veselu pesmu nebeskoga mira.

Ponećeš žar boje svih vremena
i čućeš život sa osmehom
koji uzleće prvi put,
stajaćeš oči u oči sa životom
čiji dah osećaš kao svoju krv pročišćenu.

Obelodaniću Ti san nežnim zrakom dodira sa jablanova.
Vetrom spojiću misao da osetiš dah slobode pripadanja.
Rečima, bez zagonetki, daću Ti bistra svitanja,
za jednu noć punu zvezda treptaja.

Nećeš osetiti greh pijanih kajanja,
kroz ostatke tajnih prebiranja,
otkriću Ti da je nebo puno prividjenja
u kome nema igara ni suza.

Večnošću ispunuću Ti dušu
belim cvetom što sa Nebom razgovara.
Sejaću molitve pred Nevidljivim i
pozvati sve Ključare Nebeskih Vrata
da otvore Krunu Sazveždja.

Prepoznaćeš nebeski svod
pun treptaja belih krila,
otkrićeš lica srećnih svetova
na zvezdi što se rasipa ljubavlju
molitve slavuja večitih zora.

NA KRILIMA NOĆI

Noćas misli Tebi vode satkanom stazom od mesečine,

korakom nemim poput nas dvoje.

Bledi mesec svetli nad tragovima tihim

dok hodam odajama tajnovitog sveta

tišinom večeri opijena.

Tonovima muzike lutam skrivenom stazom

pokušavajući da osetim tren koji je tu za nas,

nama dostupno mesto pod svodom.

U lavirintu noći dok su se zvezde svijale

onako sama usaglasila se srca i razum, volja i odlučnost.

Iskrenom ljubavlju oplemenjeni,

znam u srcu si u posebnoj maloj tajni

gde svoje blago čuvam,

taj mali trezor gnezdo u utrobi neba

pripalom samo nama.

Noćas, na svetom biću

krilima Pegaza dolećem Ti u san,

spuštam bledo lice na Tvoje grudi,

sklapam umorne oči spokojna, tiha,

nepomična u našem svetu sanja...

Bez reči gledam sanjivo Nebo

iskričav sjaj zvezde u Tvom oku

mesec što srebrom lice Ti šara.

Nemoćno vezujem snopove užarenih snova

u dvoranama gde ih je naša nagost zarobila.

Neka mi se telo uvije Tobom

kao senka upredenih snova

u mukama čekanja.

Kad zorom zamirišem na ženu poput bosioka u našoj bašti,

setnim pogledom sna dodirnuću desnu ruku u kojoj Si skrio našu tajnu.

Bezgrešno ispijena u nemoći da Te stvarnog dodirnem,

poćiću, jer noć uze sve raskoši žene Tebi darivane.

Odlazeći ostavljam zavet poljupca na

Tvojim usnama da me sačekaju tu...

u noći kada ponovo sletim...