MISLI SRCA

NA KRILIMA NOĆI

Noćas misli Tebi vode satkanom stazom od mesečine,

korakom nemim poput nas dvoje.

Bledi mesec svetli nad tragovima tihim

dok hodam odajama tajnovitog sveta

tišinom večeri opijena.

Tonovima muzike lutam skrivenom stazom

pokušavajući da osetim tren koji je tu za nas,

nama dostupno mesto pod svodom.

U lavirintu noći dok su se zvezde svijale

onako sama usaglasila se srca i razum, volja i odlučnost.

Iskrenom ljubavlju oplemenjeni,

znam u srcu si u posebnoj maloj tajni

gde svoje blago čuvam,

taj mali trezor gnezdo u utrobi neba

pripalom samo nama.

Noćas, na svetom biću

krilima Pegaza dolećem Ti u san,

spuštam bledo lice na Tvoje grudi,

sklapam umorne oči spokojna, tiha,

nepomična u našem svetu sanja...

Bez reči gledam sanjivo Nebo

iskričav sjaj zvezde u Tvom oku

mesec što srebrom lice Ti šara.

Nemoćno vezujem snopove užarenih snova

u dvoranama gde ih je naša nagost zarobila.

Neka mi se telo uvije Tobom

kao senka upredenih snova

u mukama čekanja.

Kad zorom zamirišem na ženu poput bosioka u našoj bašti,

setnim pogledom sna dodirnuću desnu ruku u kojoj Si skrio našu tajnu.

Bezgrešno ispijena u nemoći da Te stvarnog dodirnem,

poćiću, jer noć uze sve raskoši žene Tebi darivane.

Odlazeći ostavljam zavet poljupca na

Tvojim usnama da me sačekaju tu...

u noći kada ponovo sletim...