MISLI SRCA

ZAVET NEBU

Nećeš biti zatvorenik noći sa jutrom,

sići ćeš u naš svet da sakupiš svetlosne snopove
i osvetliš sutra.
Iz njega ponećeš svu nadu za sreću,
zavet Neba Jednoga Boga.

Istinom otvori ću tvoja vrata
da izadje hladna tišina.
Zamoliću Sunce da pravilan vidiš let
i celim bićem osetiš Glas Hora,
veselu pesmu nebeskoga mira.

Ponećeš žar boje svih vremena
i čućeš život sa osmehom
koji uzleće prvi put,
stajaćeš oči u oči sa životom
čiji dah osećaš kao svoju krv pročišćenu.

Obelodaniću Ti san nežnim zrakom dodira sa jablanova.
Vetrom spojiću misao da osetiš dah slobode pripadanja.
Rečima, bez zagonetki, daću Ti bistra svitanja,
za jednu noć punu zvezda treptaja.

Nećeš osetiti greh pijanih kajanja,
kroz ostatke tajnih prebiranja,
otkriću Ti da je nebo puno prividjenja
u kome nema igara ni suza.

Večnošću ispunuću Ti dušu
belim cvetom što sa Nebom razgovara.
Sejaću molitve pred Nevidljivim i
pozvati sve Ključare Nebeskih Vrata
da otvore Krunu Sazveždja.

Prepoznaćeš nebeski svod
pun treptaja belih krila,
otkrićeš lica srećnih svetova
na zvezdi što se rasipa ljubavlju
molitve slavuja večitih zora.